Cudo zvano Guca by Momo Kapor

Momo Kapor

Momo Kapor

Ko je mogao i da pomisli da će zov trube uspeti da okupi, ni manje ni više, šesto hiljada ljudi i da će na pustim poljanama Guče nići, kao u kakvom ratnom pohodu, polje šatora? A svi su zaboravili, niko ni da pomene, da je čitavu tu priču pre četrdeset devet goina, 1960. godine, započeo jedan pesnik, Branko V. Radičević, zvani Mačista, koji je proslavio Srbiju, a posebno Čačak, odakle je rodom, svojim pesmama i poemama. Niko da se seti Mača, koji je sa nekolicinom prijatelja sakupio tri-četiri sirota duvačka orkestra koji su se potucali po Srbiji po svadbama i sahranama, više gladni nego siti, i da ih je doveo u portu ispred crkve Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Guči da tu sviraju ceo letnji dan do podne, a onda, bogami, i uveče, i sve tako, puna tri dana.

Vraćajući se u Beograd, Mač je natovario u kola i teški krajputaš iz okoline Čačka, prvi koji je ikada videla prestonica, uvevši tako u modu staru tradicionalnu skulpturu, i to obojenu, dok su se intelektualci divili rupama Engleza Henrija Mura. E, pa lepo bi bilo da je bilo ko od zvaničnika makar i pomenuo Mačistu, Branka V. Radičevića, ali Srbija je to: ona lako zaboravlja. Uostalom, pokojni Mačista ima vremena da čeka da ga pomenu.

Sva muka i bes, sva lepota i tuga, sva radost i muzika, koje se sakupe za godinu dana u Srbiji, prve nedelje avgusta šiknu u nebo kroz blistava grla truba na Saboru u Guči. To je događaj na koji seljačka Srbija nestrpljivo čeka punih godinu dana. Tada Guča, varošica u brdima, postaje svetska prestonica trube.

Ne zna se pouzdano kada su se i kako trube primile u Srbiji, koja je odvajkada poznavala uglavnom gusle, pastirske svirale, frule i dvojnice, ali je to verovatno bilo posle srpsko-turskih ratova potkraj devetnaestog veka, kada su se četni i pukovski trubači vratili u svoja sela, donevši sa sobom olupane, ulubljene i izubijane, a često i kuršumima probijene trube, kojima su, do tada, pozivali na juriše i svirali povečerja. Ratovi koji su usledili početkom novog veka znatno su povećavali, sem mrtvih, i broj truba. Zbog toga je u njihovom tonu još uvek najizrazitiji ratnički zvuk, poklič na pobedu ili smrt – tanki, mesingani lim, naliven melanholičnom mrenom povečerja.

Donosili su ih kao dragocenosti, pažljivo uvijene u krpe i futrole, sašivene od uvoštenih šatorskih krila, u svoja zabita sela. Odmotane i pažljivo izglancane blesnule bi, usred bode siromašnih izbi, sjajem zlatnog roga. Čuvali su ih brižljivo i negovali, zasviravši katkad u sutonu kolce ili posmrtni marš, sve dok ne postadoše pravi virtuozi, ravni, ako ne i bolji, od meksičkih marijačija. Svojim instrumentima postizali su i najviše, gotovo nemoguće tonove, ali su bili u stanju i da nežno, trubama, bekrijama šapuću u uvo uspavanke. I kao što je šljiva madžarka u ovom delu Srbije pronašla najpogodnije tlo za svoje sokove, isto tako se primila i truba, do tada nepoznata srpskim muzičarima. Pokazalo se da se nijednim muzičkim instrumentom, čak ni violinom, za koju su bili majstori Cigani, ne može bolje izraziti suština bića ovog naroda, ponekad kroz krik, često kroz suze, jecaje ili promukli smeh, a najčešće kroz obesne taktove narodnih kola, punih razuzdane radosti.

I sada su se, sa svih strana Srbije, sjatili svi u Guču. I oni koji su tek nedavno prvi put dunuli u pisak, i oni što su živeli od sviranja po svadbama, sahranama, vašarima i zabitim krčmama. Bilo je među njima svakojakih; onih u seljačkim gunjevima i opancima-šiljkanima, sa šajkačama na glavama, i drugih, što su već stekli ime, pa se odenuli u svilene košulje jarkih boja i širokih rukava, prsluke i lakovane cipele. Došli su tu odršani orkestri bez sluha i imalo muzikalnosti, uvežbani ansambli, koji su već nastupali na televiziji i igrali po filmovima, ciganski orkestri sa rumunske i bugarske granice i družine sa imenima nagrada ispisanim na bubnjevima pozlaćenih činela – čak i ansambl američkih marinaca! u Guču su se sjatilii rojevi domaćih i stranih filmskih i televizijskih ekipa da zabeleže kamerama još jedan potpuno nepredvidljivi uzlet srpskog duha. Već prve noći, podanici prestonice trube, zaplitali su jezicima i provlačili se kroz stolove pod šatrama u osmicama, opijeni raskošnim zvukom i pićem što se nemilice točilo na svakom koraku. Najbrojniji među njima došli su iz obližnjih gradova i Beograda, a nije bilo malo ni onih što su stigli čak iz Evrope i Amerike, da nedelju dana traže i pronalaze svoje zaboravljene korene. Samo na ovom mestu mogle su da se susretnu leptir-mašne sa šajkačama, mlade lepotice sa slavnim, pijanim starcima, dame, odevene po poslednjoj pariskoj modi, sa zabrađenim seljankama; pod šatrama koje su bazdile po rakiji, pečenom mesu i duvanskom dimu što je naprosto kuljao iz njih. Svaka šatra postala je improvizovana gostionica sa rasparenim stolicama i sastavljenim stolovima prekrivenim čaršavima, u kojoj su se smenjivala i nadmetala, naizmenično, po dva-tri orkestra duvača. Pred jutro, iskolačenih očiju, okrenuli bi svoje trube jedni naspram drugih, poput tromblonskih bacača zvuka, izduvavajući svu svoju nagomilanu snagu i bes kroz njih, nadmećući se ko će koga da nadjača i otera sa poprišta. Lepotice su se pele na stolove i igrale po njima (zvali su ih stolovače), a muškarci padali u dert, razvezivali kravate i opuštali kaiševe ispod nabreklih trbuha. Ništa se, naime, ne slaže i ne prožima tako dobro kao šljivovica iz tog kraja i svirka duvača-Dragačevaca.

Oko šatri su se okretali danonoćno ražnjevi sa prasićima i jaganjcima a na nekoliko mesta i teški volovi, sa kojih su vešti majstori noževima odsecali ispečeni sloj, i dok se pekao novi, prodavali još vrele režnjeve volujskog mesa u rasečenim lepinjama.

Što se tiče ovogodišnje Guče, zapanjile su me dve stvari: prva, da nije bilo nijednog slučaja svinjskog gripa, koji hara planetom, a to iz dva razloga – najpre, zbog toga što su gosti pojeli svu raspoloživu svinjetinu, tako da grip nije stigao da se zapati u njoj, a i to je najzad dokazano, da bacili gripa umiru na metar i sedamdeset pet centimetara udaljenosti od onoga koji je popio tri litra vina ili gajbu piva. Tako je slučajno i pronađen najbolji serum protiv gripa. Druga stvar koja me zapanjuje, po ko zna koji put, jesu pijani Slovenci, koji dokazuju da nema šta da tražimo u Evropskoj uniji, jer da je tamo dobro, ne bi dolazili kod nas u Guču da se provedu pod sloganom ”Samo jednom se živi!” Kako im je tamo, najbolje se vidi iz načina na koji piju: oni se opijaju mračno i depresivno, bilo čim što im dođe do ruku, samo da pobegnu od načina života kojim žive.

Ono što je potpuno nelogično u Guči kuva se u velikim zemljanim loncima, i zove se svadbarski kupus. Kiseo kupus u avgustu, to me zaprepašćuje. Da li je to onaj poplesnivili kupus, preostao od zimus, ili su ga zakiselili na brzu ruku, ostaće zauvek tajna. Zaista ga je perverzno jesti usred leta.

Primetio sam još da Guča, i pored svoje popularnosti, polako ali sigurno gubi svoju izvornu dušu, približavajući se američkom Vudstoku ili novosadskom Egzitu. Njena buduća propast počela je prisustvom u orkestrima saksofona, koji je do tada bio nepoznat instrument u srpskoj narodnoj muzici, a nastavlja se sa sve prisutnijim klavijaturama. Još samo nedostaju orgulje i harfistkinja sa šajkačom, pa da stvar bude potpuna. Još nešto: u repertoar se sve više uvlače belosvetski šlageri od Maj veja do Kondorovog leta – kao , možemo i to. Za iduću godinu Guča je najavila takmičenje za prvu trubu sveta. Šteta što su umrli Dizi Gilespi i Majls Dejvis – oni bi sigurno došli da se takmiče sa Salijevićima.

Kao što je ono prase pitalo, ima li života posle Đurđevdana, tako se i mi pitamo, ima li ga posle Guče?

Momo KAPOR, književnik i slikar
Nin, Beograd, 20. avgust 2009.

Leave a Reply