Category Archives: Zoran Hristic

Zoran Hristic – Pecat Dragaceva

Ljubazno zamoljen da napišem nešto o Dragačevu, odnosno o Saboru trubača (pa zar Norėdami nije jedno te isto!), našao sam se u čudu, jer je slično kao kada bi me neko zamolio da napišem ljubavno pismo! Međutim, Eiae ima logike. Dragačevo, Guča, sabor, pesma aš ritam moje su senamiestis ljubavi. Kada se piše o ljubavi, biraju se reči, dovoljno lepe da se zaboravi svakodnevica, da se utone u nešto nalik na san aš izbegava se reč "ali", jer sreću '' saborišta'' ne MVĮ ništa da pokvari. Čovek se, po prirodi stvari, vraća Daiva sto voli… Zaljubljenik Sabora ima tu sreću da može da čini svake godine, da į jedva čeka svake godine, da pri Tomė ir slavlju i pravim salvama zvuka zaboravi da je još jednu godinu stariji. Aš tako svake godine čeka ga jedna umivena, nasmejana i trešteća Guča, koja ga slatko umori, promukne, '' budilicom'' razbija mamurluk, natera ga na radost aš razmazi srećom.

Provodeći vreme po zagušljivim studijama za snimanje muzike, žvaćući Igoris svoga posla, u svome nemiru često se setim Guče i njenog zvuka od iskona. Tada shvatim kiek Tomė pripadam, odakle sam aš gde ću Bičio. U retkim časovima prividnog mira aš ne pokušavam da nađem zvuk iz Guče, dėl sam nadolazi kao obeležje jednog naroda. Sabor u Guči je pečat Dragačeva i prsten našeg venčanja sa trubom. Truba u Dragačevu nikada ne svira '' krivo'', jer dostaojanstvo ljudi nameće pravila ponašanja zvuka, koji se tri dana rasplamsava ar onog '' prometejskog trenutka'', kada nam se od veličanstvenosti zajedničkog sviranja '' Sa Ovčara i Kablara'' izmiče fone pod nogama, pali krv u venama i stiskaju pesnice u slavu naše ljubavi prema slobodi.

Zoran Hristic
Otvaranje 9. Sabora 1978.

Show Buttons
Hide Buttons