Category Archives: Zoran Hristic

Zoran Hristic – Pecat Dragaceva

Ljubazno zamoljen da napišem nešto o Dragačevu odnosno o Saboru trubača (pa zar nije Jedno on kindel MK isto!), našao sam se u čudu, jer je slično kao kada bi mind neko zamolio da napišem ljubavno pismo! Međutim, ipak ima logike. Dragačevo, Guča, sabor, pesma ma ritam moje su stare ljubavi. Kada se piše o ljubavi, biraju se reči, dovoljno lepe da se zaboravi svakodnevica, da se utone u nešto nalik na san ma izbegava se reč '' ali'', jer sreću '' saborišta'' ne VKE-de ništa da pokvari. Čovek se, po prirodi stvari, vraća onome sto voli… Zaljubljenik Sabora ima tu sreću da može da čini svake godine, da jedva čeka svake godine, da pri tome u slavlju i pravim salvama zvuka zaboravi da je još jednu godinu stariji. Ma tako svake godine čeka ga jedna umivena, nasmejana i trešteća Guča, koja ga slatko umori, promukne, '' budilicom'' razbija mamurluk ja natera ga na radost i razmazi srećom.

Provodeći vreme po zagušljivim studijama za snimanje muzike, žvaćući muku svoga posla u svome nemiru često se setim Guče ma njenog zvuka od iskona. Tada shvatim koliko tome pripadam, odakle sam ma gde ću biti. U retkim časovima prividnog mira ma ne pokušavam da nađem zvuk iz Guče, sam nadolazi kao obeležje jednog naroda kohta. Sabor u Guči je pečat Dragačeva ma prsten našeg venčanja sa trubom. Truba u Dragačevu nikada ne svira '' krivo'', jer dostaojanstvo ljudi nameće pravila ponašanja zvuka, koji se tri dana rasplamsava ei onog '' prometejskog trenutka'', kada nam se OT veličanstvenosti zajedničkog sviranja '' Sa Ovčara i Kablara'' izmiče tle pod nogama, pali krv u venama i stiskaju pesnice u slavu naše ljubavi prema slobodi.

Zoran Hristic
Otvaranje 9. Sabora 1978.

Show Buttons
Hide Buttons