Category Archives: Zoran Hristic

Zoran Hristic – Pecat Dragaceva

Ljubazno zamoljen da napišem nešto o Dragačevu, odnosno o Saboru trubača (pa zar til nije jedno te isto!), našao sam se u čudu, jer at je slično kao kada bi mig neko zamolio da napišem ljubavno pismo! Međutim, ipak ima logike. Dragačevo, Guča, sabor, pesma jeg ritam moje su stare ljubavi. Kada se piše o ljubavi, biraju se reči, dovoljno lepe da se glemmer svakodnevica, da se utone u nešto nalik na san jeg izbegava se reč '' ali'', jer sreću '' saborišta'' ne SMV-ništa da pokvari. Čovek se, po prirodi stvari, vraća onome što voli… Zaljubljenik Sabora ima tu sreću da može da čini svake godine, da til jedva čeka svake godine, en da pri tome u slavlju jeg pravim salvama zvuka glemmer da je još jednu godinu stariji. Jeg tako svake godine čeka ga jedna umivena, nasmejana jeg trešteća Guča, koja ga slatko umori, promukne, '' budilicom'' razbija mamurluk, natera ga na radost jeg razmazi srećom.

Provodeći vreme po zagušljivim studijama za snimanje muzike, žvaćući muku svoga posla, u svome nemiru često se setim Guče jeg njenog zvuka od iskona. Tada shvatim koliko tome pripadam, odakle sam jeg gde ću biti. U retkim časovima prividnog mira jeg ne pokušavam da nađem zvuk iz Guče, på sam nadolazi kao obeležje jednog naroda. Sabor u Guči je pečat Dragačeva jeg prsten našeg venčanja sa trubom. Truba u Dragačevu nikada ne svira '' krivo'', jer dostaojanstvo ljudi nameće pravila ponašanja zvuka, koji se tri dana rasplamsava gøre onog '' prometejskog trenutka'', kada nam se od veličanstvenosti zajedničkog sviranja '' Sa Ovčara i Kablara'' izmiče tle pod nogama, pali krv u venama jeg stiskaju pesnice u slavu naše ljubavi prema slobodi.

Zoran Hristic
Otvaranje 9. Sabora 1978.

Show Buttons
Hide Buttons